Број 54-55 - Суштина поетике | часопис за књижевност | Page 31

Суштина поетике | часопис за књижевност
НЕ ЗОВИ МЕ НИКАД ИМЕНОМ
Не зови ме никад именом
Још само мирис човека имам
Смрт је добила моје кораке
Под мојом кожом умрло је изнајмљено дрвеће
Дружим се само са чекањем
И питам се
Кога си то мојим очима љубила
Ни очи више немам
Не зови ме никад именом
И опрости што те другачије од свих сањам
Када би могли поново да будемо странци
Довољно странци
Да се поново оживимо под кожом
Да поверујем да су све песме моје
Само цветови које си волела
Цветови које сам теби убрао
Цветови љубави
Када би само могли поново да будемо странци
Да поново имамо очи за љубав
Да оздравимо када се погледамо
Али нисмо странци
И немамо више очи за љубав
Венчали смо се са осмехом
Заувек осуђеним на тугу
Не зови ме никад именом
Да не чујем колико је мене у твом гласу остало
31