Број 54-55 - Суштина поетике | часопис за књижевност | Page 28

Суштина поетике | часопис за књижевност
Две песме | Душко Суботић
СВАКО ИМА СВОЈУ МАРИНУ
Док лежи ми на рамену
Марина подиже главу
Погледа ме својим црним очима
И рече да упркос нашем кратком познанству
Има осјећај да ме познаје дуго вријеме
Кратко је било то љето,
Проведено са Марином
Како то бива у току
Нашег ограниченог трајања
Мисли се некада укажу
Као прилика
Недавно сретох Марину
Шетала је познатим улицама
У њој личне сате
Глас јој одмах препознах
У трену се понадах сусрету
Али у краткој паузи
Неизговорених ријечи и
Њеног осмијеха као поздрава
Схватих – Марину више не познајем
⌧
28