С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
а Даринка се удала . Ако та једина љубав , дуга и постојана и није била таква да би га извела из његовог уобичајеног начина живота , она је била много дубља и служила као подлога мотива мртве драге и у поезији и у прози Настасијевићевој . Многе песме су биле њој посвећене , а једна од познатих је „ Госпи “ . Стиховима / Јер нема руке да раздреши нам чвор / На песму проћердавам век / јасно говори о немогућности промене одлуке : његове да остане самотан , одричући се свих природних овоземаљских задовољстава ради своје мисије , и њене , да се оствари као жена . Остаће највернији поезији и самоћи . Трагајући за извориштем Момчилових дела једва да је имао паралелан свет : онај спољашњи , који би пресликавао у свет писане речи . Или се само тако чинило , јер је све подредио поезији и њеном стваралаштву до савршенства .
Момчило је велики усамљеник српске поезије . Свој однос , становиште према њој заснивао је , могло би се рећи , на научном поимању . Развио је теорију о приступу стварања песме , песника као ствараоца , до појашњавања читаочеве релативности . Бавио се остварењем речи , снагом и њеном моћи . Песник , који се ослања на чуло слуха , јер у њему је најнепреваренији пут откровења и саопштења тона , преносив на унутрашњост духа . Настојао је да уједини реч , музику и слику , да сво троје отопи и улије у чулност , у поезију . Узимао ју је без предумишљаја , прилазио јој када му је била блиска , предавао јој се без користољубља . Ослањао се на темеље народне поезије и средњовековне књижевности . Тежио је одржају језичке и духовне прошлости у којој је трагао за исконским речима националног духа , њиховом мелодичношћу , које нису изгубиле своју дубину , али већ заборављени смисао . Сву пажњу усре-
21