С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
Волео сам ледну Снежу , насмејану враголанку . Још ми мисли , срце стежу речи снежне на растанку . О љубави није знала . То је лудост ! То је шала ! – к ’ о врапчић је чаврљала .
Каква ли је само била драга , љупка као лане лепотица Милка , Мила ! Појави се и – нестане ... Голубове је хранила у паркићу моја вила . Прхну љубав – доби крила !
Најзад , среће нађох зрно после чежње до свемира . Од додира сам претрн ’ о кад ми срце дирну Мира : – Волиш ли кад звезде сјају , зрачак среће златом ткају и љубав нам поклањају ?
Мени сину : љубав то је – песма среће спаја двоје !
150