Број 54-55 - Суштина поетике | часопис за књижевност | Page 144

Суштина поетике | часопис за књижевност Патрисија је тражила да прочита писмо које је Алисија наводно написала. Рекла је да је то чудно писмо за једног самоубицу. Касније сам размишљала и сумња је почела да ме изједа. Пронашла сам старе честитке, које ми је Алисија писала за рођендане и празнике, пажљиво сам проучавала рукопис. На крају сам одлучила да пошаљем писмо и честитке једном пријатељу, графологу. Потврдио ми је да је писмо фалсификовано, да га Алисија није написала. Додао је да је писмо урађено веома уверљиво. Рекла бих да га је можда написао и неки професионални фалсификатор. Верујем да је Патрисија видела Алисијино убиство, али једном шестогодишњем детету то можда није изгледало као убиство. Вероватно није ни била свесна шта је видела. Петнаест година није долазила, и сада када се вратила, нешто је подстакло то сећање. Патрисија се сетила шта је видела пре двадесет година, сцена виђена очима шестогодишњег детета је добила смисао. Није ми рекла, није ни морала. Наслутила сам. Видела сам да је забринута, да осећа кривицу, да жели да исправи неправду, али знала је да је практично беспомоћна. Сусрела се са истим проблемом као и ја. Није имала доказа, осим сећања. Ко би јој веровао? Када сам сазнала да је опроштајно писмо фалсификовано, донела сам одлуку. Звала сам Виктора. Договорила сам састанак на месту где је пронађено Алисијино тело. Суочила сам се са њим. Признао је и смејао ми се у лице, јер је знао да немам доказа, да нико неће веровати у моју причу. Нисам споменула Патрисију. Мислио је да сам ја послала цвеће, оптужио ме је да хоћу да га уцењујем. Одмах 144