Број 54-55 - Суштина поетике | часопис за књижевност | Page 139

Суштина поетике | часопис за књижевност
– Како необично опроштајно писмо – рекла је готово
шапатом.
– Због чега?
– Не знам, некако ми не звучи као нешто што би
самоубица написао. Некако ми више изгледа као да је њена
смрт била несрећни случај.
– Имала си шест година када се то десило?
– Да, можда се сећам погрешно. Извините, одузела сам
Вам сувише времена. Требало бих да кренем. Само још нешто,
које је било омиљено Алисијино цвеће? Хтела бих да јој
однесем на гроб.
– Кале. Беле кале. Волела је њихов цвет у облику срца.
* * *
Два дана касније, када је Виктор Александар ушао у
своју канцеларију, на радном столу га је дочекао букет са пет
кала увезаних црном машном. Уз цвеће је била картица са
одштампаним текстом:
„У сећање на Алисију. Знам шта се заправо догодило.
Знам да Алисија није сама скочила са стене. Правда ће бити
задовољена.“
* * *
Патрисија је опет сањала исти сан. Поново је имала
шест година. Било је вече и искрала се из куће да би сама
отишла на плажу. Поново је видела исти призор. Алисија је
стајала на литици, али није била сама. Још неко је био са њом.
Виктор. Свађали су се, зграбио ју је за руке. Она се отимала.
Већ у следећем тренутку, он ју је гурнуо. Видела је како
Алисија пада. Чула је њен крик. Знала је да ће ујутро бити
пронађено Алисијино тело смрскано доле на стенама.
139