С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
– Не , почело је отприлике пола године након венчања . Удала се са двадесет година . Мислим да је била сувише млада за брак . Сви смо били у шоку када се убила . Нико није ни слутио да је њено ментално стање толико озбиљно .
– Није се радило о некој несрећи ? Ако је имала рупе у сећању , можда је месечарила , или нешто слично ?
– Не , није било сумње у самоубиство . Оставила ми је писмо . – Вама , а не супругу ? – Можда је то чудно , али била сам јој једина породица .
Још увек чувам то писмо . – Да ли би било чудно ако бих тражила да прочитам њено писмо ?
Карлота је оклевала неколико тренутака , али на крају је превагнуо предосећај да Партисија зна више него што је спремна да каже . – Донећу ти писмо , нема никакве штете , ако ти покажем . Вратила се десетак минута касније носећи коверту пожутелу од старости . – Хвала Вам , знам да Вам је ово сувише болно присећање . – рекла је отварајући коверат и вадећи писмо .
„ Најдража тетка Карлота ,
Опрости ми што одлазим на овај начин . Знам да губим разум и плашим се да ћу морати да одем на лечење . Плашим се да ћу заувек бити затворена . Не могу поднети ни саму помисао на лудницу . Знам да ћу осрамотити породицу и молим те да ми опростиш . Воли те , Алисија “
138