Број 54-55 - Суштина поетике | часопис за књижевност | Page 137

Суштина поетике | часопис за књижевност
У току разговора о послу, Патрисија је вешто поменула
тему, споменула је ону која је заправо била разлог њеног
доласка у посету госпођи Паркер.
– Ви сте Алисијина тетка, ако се не варам. – приметила
је искру сумњичавости у Карлотином погледу. – Као дете сам
школске распусте проводила у посети рођацима, познавала сам
Алисију. Често сам се играла на плажи и сретала бих је док је
долазила у шетњу на плажу. Увек је била љубазна према мени.
Таква трагедија…
– Заиста си познавала Алисију? Како је то необично…
после толико времена срести неког ко има лепо сећање на њу. –
рекла је са уздахом туге. – Била је моја сестричина. Имала је
тринаест година када су јој родитељи погинули у саобраћајној
несрећи. Алисијин отац је био веома богат, и мислила сам да ће
бити најбоље да је доведем да живи овде, далеко од медијске
пажње. Увек је била тако крхко и нежно створење.
Карлота је обожавала своју сестричину и волела је да
прича о њој, мада су у граду сви већ све знали о Алисији, па су
избегавали ту тему пред Карлотом. Спомињање Алисије је
будило ружне успомене.
– Ако се добро сећам, убила се. Скочила је са литице.
– Од тада је прошло пуних двадесет година. Имала је
само двадесет и три године.
– Била је млађа него ја сада. Имам двадесет и шест
година. Зашто је то учинила? Била је несрећна?
– Алисији неко време пре тога није било добро.
Долазила је код мене и у сузама ми се поверавала да има
празнине у сећању, да се буди на неком месту, а да не зна како
је дошла тамо ни шта је пре тога радила.
– Дуго је имала проблема са памћењем?
137