Број 54-55 - Суштина поетике | часопис за књижевност | Page 128

Суштина поетике | часопис за књижевност
ината, осветољубивости, већ као најприхватљивија опција у
констелацији одговарајућих околности. Наравно, која
погодује сасвим специфичном сензибилитету. Неко би
рекао да је таква опција врло вероватно условљена и
једним страхом од живота људи који се од истог крију и
панично узмичу, остајући под сигурним а загушљивим
оклопом, негујући устрајно свој јалови култ timora vitae. Не
одбацујем потпуно ни ту могућност. Но, склона сам да
ствари барем представим на лепши начин.
Има речи које ће заувек остати неизговорене,
посвета које никад неће бити написане на књигама које
никад неће бити поклоњене... И с тим мора да се живи, да се
навикне на свој бол као на константу, као део нас самих.
Након много година, сви се ти болови, и емоционални и
физички, испреплићу, смешају и улију у једно велико
клупко у којем се и ми изгубимо, изједначимо с њим као
својом новонасталом природом и само чекамо да се развије
и расплете доводећи нас до краја патње који је уједно и крај
свега. Међутим, до тада има времена које треба некако
искористити до тренутка „when we have shuffled off this
mortal coil“. И начин је ту ваљда битна ставка... И садржај.
Толико је прича на овом свету, и стварних и фиктивно–
литерарних, изничу пред погледом на сваком кораку, из
сваког створења које сретнемо или знамо, места у које
крочимо, књиге коју отворимо... Све је прича коју треба
проживети или исписати, свако према свом нахођењу. Па и
већ планетарно познате приче могу имати друкчије верзије
или исходе поетских линија. Колико је која варијанта и у
ком смислу истинитија зависи од афинитета читаоца и
128