С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
На причу прича | Сенка Војиновић
ИСТО ТО , САМО МАЛО ДРУКЧИЈЕ
– А ја ћу ти бајку испричати – проговори Маргарита и стави узаврелу руку на ошишану главу . – Била је на свету једна тета . И није имала деце , и среће никакве такође није имала . И ето , у почетку је дуго плакала , а после је постала зла ...
М . Булгаков , Мајстор и Маргарита
Од свих истина , бирам поетске . Можда су почесто нереалне , бајковите , па и непрактичне и недовољно утешне , али су лепе . Најлепше . Једнима смешне , другима узвишене . Је ли то и некаква дефиниција патетике ? Постајем ли ја то с годинама патетична ? Па нека сам . Све је , на крају крајева , ствар избора . Човек може да изабере и да се суноврати у сопствени пораз . Само , нисам сигурна у том случају ко је кога изабрао , човек пораз или пораз човека . Не верујем у судбине и предестинације , али ипак , ипак , можда се нешто припрема у нама полако и дуго , много пре него што тога постанемо свесни или нам се предочи као извесно и одређујуће .
Намерно остати нечија неостварена чежња . Знам , звучи неизмерно глупо и у највишој мери одудара од свих хедонистичких принципа у овом , без остатка , материјалном свету , делује као бедно оправдање и изговор за пропуштено , па , ето , и то се деси . И то не из неког хира ,
127