Број 54-55 - Суштина поетике | часопис за књижевност | Page 121

Суштина поетике | часопис за књижевност
У снегу само тишина зуји,
Последње руже у гроб су пале,
А очи празне док ветар бруји
У ноћ су горко заплакале.
Проклеше ме руке, те црне гране
Кад се разиђосмо на две стране!
*
Милош Петронијевић | КАД ПОМИСЛИМ...
Кад помислим на тугу малишана
испребијаног
у збуњујућем свету великих;
и на сузе девојчице
контузоване од бомби,
којима јој донеше слободу…
Кад помислим на ропац самртника
што последњи гутљај ваздуха хвата,
а што и мене чека;
и на кугу и глад,
и ужас гиљотине
у вековима иза…
Кад помислим на благи поглед јунице
и избезумљено прасе пред клање,
и на месо што га донесох у кеси;
и на очај изгладнеле вучице,
121