С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
а он ( искрену ) устрепталост душе :
Без сумње наш је Евгеније Ко дете заљубљен у Тању . Љубавним сном занесен бдије ; Сањари стално , ноћу , дању ; 25
И као некад она , наш се јунак осмељује да напише писмо – исповест , у коме читамо како је некад мислио да слобода може да надокнади срећу , а што га је довело до тога да сад лута по свету грубом итд ., те стога моли Татјану – да би био жив – да је сваког дана може барем да среће . Но , одговора на то није било , ни на друго , ни на треће писмо његово , али до ( драматичног ) сусрета – епилога , ипак , долази на двору , где Оњегин затиче кнегињу како – чита , управо , писма која јој је био послао . Она не пропушта да у тој прилици призове у сећање њихов први сусрет , у опустелој степи , на селу и толико другачијег од амбијента на двору и онај хладан пријем на који су наишле тада речи њене младалачке љубави .
У пустињи , далеко , сама , Ван таштина и дворске свите Нимало се не свиђах вама ... Па што ме сада прогоните ? 26
25 Гл . VIII , 30 . 26 Гл . VIII , 44 .
112