Број 54-55 - Суштина поетике | часопис за књижевност

Суштина поетике | часопис за књижевност да пренесе и у своја прозна дела, пишући о томе: Прецизност и сажетост су главне одлике прозе. Она изискује мисли и мисли, без њих блистави изрази не служе ничему (О прози, 1882). А то је оно и што је наишло на похвалу код Проспера Меримеа, онда кад он замера француским песницима: ефекат, оштроумље, бљесак, јер је лепоту песме кадра да донесе, по њему, већ сама по себи истина, за коју он увиђа да на чудесан начин процветава ... из најчистије прозе, управо, код Пушкина. Тај природан, реалистички израз унео је у руску књижевност темељну новину у односу на романтичарске тенденције у Европи тога доба, а ослободивши књижевни израз усиљене сентименталности, набујале маште, егзалтације... Њему ће тако поћи за руком да оствари довољно изражајну слику једне епохе, на руском тлу, из прве половине ХIХ века, онда када ће Толстој посегнути да напише четири књиге о истоме. Но, не чинећи то нити да сазда нови књижевни канон, насупрот романтичарског, нити да се нађе сам у мисији просветитеља (попут декабриста) и др., већ да истина дела уследи овде сама по себи, из односа више– мање супротдтављених планова, средина и ликова. Јер се оно што је племићко, спахијско, противи сељачком, кулачком, а учено и образовано – простодушном и природном, кицошко и бонвиванско – ономе што је предано марљивости и раду. Иначе, за лик Евгенија Оњегина у овом делу ће Николај Доброљубов рећи да припада типу сувишних људи, оних који личне способности којима сами располажу не успевају да доведу у склад с захтевима средине, а што 103

Број 54-55 - Суштина поетике | часопис за књижевност | Page 103