С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
психолошко-емотивна и интелектуална својства књижевних јунака . Тема и трагична судбина тзв . човека без корена , урбанизација и европеизација српског друштва , модернизација његовог начина живота и понашања , моралне дилеме пред којима се у новим егзистенцијалним условима налазе појединци , и друге особине нове и измењене стварности у којој они живе , сигурно могу , на сличан начин на који их је он видео , наћи адекватан одјек и у прози неких данашњих писаца .
У прозама Вељка Петровића присутна је помисао на различитост , разноврсност карактера , судбина , завичајност , уз сталну пројекцију раздвојености , најпре класне , између сиротиње салашарске и сеоске и бахатог грађанства . Кроз Раванград пролазили су грађани и сељаци , интелектуалци и промашени људи , припадници свих сталежа .
С обзиром на то да је једно време живео у Босни и Херцеговини , открива један нов свет , а затим је дошло откриће Београда , али у свим крајевима увиђа нове проблеме , постаје приповедач регионализма . Његово интересовање су људи који се брзо троше , пропадају , постају промашени и трају свој живот трајно незадовољни њиме . Може се рећи да је писац јаког социјалног осећања , јер понашање појединца објашњава као несклад између човекове природе и његових правих склоности и начина живота који су људи изабрали или су им други наметнули .
Оно чиме спаја прошлост са садашњицом јесте напуштање села , одлазак многих на школовање и по завршеној школи улазе у један свет који им је стран и далек . Да би се прилагодили непознатом свету , раскидали су све везе , чупали своје корење и неприметно венули , истовремено се одвајали од света којем су припадали и никад се сасвим нису стопили са оним који су изабрали за свој . Када се човек одвоји од земље на којој се родио , суочава се са питањем идентитета . Такав начин живота најбоље је описао у приповеткама Буња , Федор и др .
92