Број 50 - 51 - Суштина поетике | часопис за књижевност | Page 9

Суштина поетике | часопис за књижевност довољан или није добар, осуђене су на лутање, стопљене у једну групу у низу болном/ као усамљеник с живота претешком ролом. И поред тешке слике нема места сажаљењу, ни према себи, ни према коме, јер свако има право и слободу да се отргне од јата, од безумног вођства и нађе свој прави циљ, јер је боља и права самоћа од усамљеног јата. Врло често се сетим Достојевског и његових речи да сви идеали света нису вредни сузе једног детета. Чврсто и сама стојим на том становишту и зато ме је дирнула снага „Молитве“ Енесе Махмић и њене слике: крв убијеног детета која се слива на груди мајке, затим позивање на хуманост, једнакост и правду као колективно лудило и њима као контраст дивна, чиста, страст младића и девојке и услик: Боже, свако заслужује да буде овако срећан! Са етичког становишта некоме ће деловати неприлично изложити овакве слике у истој песми-галерији, али овде је то учињено са изузетним циљем, да покаже колико је важно да се прва никада више не наслика, али да зато свуда буду изложене слике љубави и страсти која из успаваности буди и библиотекарку, покривајући све старе списе и бескрајни низ прашњавих књига новим животом, јер ту је лепота, не у борби, него у предаји. Остаје нада да ће овај свет наћи пут из колективног лудила у индивидуалну и породичну срећу, која је, на крају, најважнија: Страст увијек пронађе пут Бусен зелене траве израсте међу стијенама И гранчица олеандера што је сломио вјетар Испупа у ново стабло. (Верона) Мирисне слике И заиста, када погледамо слике „Јутра“ Лабуда Лончара, бивамо уверени и коначно признајемо себи да је лична срећа оно чему стремимо, јутро које мирише на женино бело грло, брашно и орахов лист, јутро које умива прозоре, изазива петла и хлади девој ачка бедра... На крају, шта ми то и 9