Број 50 - 51 - Суштина поетике | часопис за књижевност | Page 86

С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
претвори у пловну . Ипак , ни у чему није успео јер је он човек који једноставно не уме да ствара , нити ради било шта практично , јер је такав рад за њега '' отуђени рад '' којим он не може да се афирмише , већ само да негира себе . Мучио се , лутао и телом и душом , зближавао се са многим људима , разочарао се у све и сваког , много се надао , мрзео и понижавао – али узалуд .
Кроз Руђинов лик Тургењев је представио јунака одлазеће епохе , осудио његову пасивност воље и неприлагодљивост животу , превагу уобразиље и фразерства над способношћу да разуме стварност и живи живот , и приказао колико недостатак емоција и страсти може човека да учини несрећним .
Личности попут Оњегина , Печорина , Руђина , Обломова – типови које су створили велики таленти , живе и данас – у мало другачијим друштвеним условима . То су људи који не чине ништа ни за личну , нити за општу корист ; за њих не постоје ствари које би им представљале животну потребу без које не би могли да живе . Иако постоји разлика у њиховом темпераменту , сви они поседују карактере који су у великој мери спутани неповољним друштвеним приликама . Можда би њихово бесмислено ( не ) делање добило неки племенитији смисао у другачијим друштвеним околностима . Међутим , њихово ( не ) делање нису само узроковале двадесете , тридесете и четрдесете године 19 . века у Русији , већ првенствено њихови карактери и њихова саможива природа . Они су размажени егоцентрици који мисле да су центар света који се око њих и због њих окреће , па , с тим у вези , себи дају за право да повређују људе који то уопште не заслужују , и то искључиво ради личних незадовољстава , хирова и комплекса . Сувишни људи нису само по својој природи лишени способности да се крећу и делају по сопственој вољи – њихова апатија и '' сплин '' резултат су њиховог васпитања , неостварених тежњи и средине у којој се крећу . Сви чланови породице сувишних људи имају сличан однос према људима –
86