Број 50 - 51 - Суштина поетике | часопис за књижевност | Page 7

Суштина поетике | часопис за књижевност
љубичица која се расцветава на вољеним грудима (Жеље
моје), мала соба, свећа и хартија на столу, перо у руци и болни
уздисај који се отима из груди (Моје самовање). Тако је све
почело, искрено, топло, са жељом да буде казано, приказано и
схваћено. Романтизам је као почетак спознаје себе и света,
носи занос, топлину, јаке емоције, веру, али и одређено
фаталистичко
схватање
света
и
неминовност
предодређености за патњу. У тим временима лакше се писало
и више откривало, поезија је била оружје за борбу против
стега друштва, породице, прописа, глас душе и напретка,
личног и друштвеног. И била је изузетно важна, веома, веома,
важна, а песници цењени као гласници промена, витези
осећања, борци за слободу заљубљених једнако као и оних
обесправљених. Свуда и у свему била је поезија. Проза је тек
започињала свој пут међу нашим људима. И ето парадокса: у
ово брзо време налазимо када да читамо романе и читаве
томове епских приповести (чији сам и сама велики љубитељ),
а поезија - бритка и најчешће кратка, изгубила је на
популарности, коју је и те како уживала док је време спорије
текло и људи се мање кретали. Поезија се казивала, на
трговима, разним свечаностима, у школама, свуда... Њоме се
удварало, хвалило, осуђивало, са њом живело.
На путу од романтизма до данас често се губила свест о
колективном значају поезије, нестајало је из ње топлине,
постајала је хладна, дистанцирана, затворена у себе, као и
људи. Што је више било песника и читалаца, поезија се све
више удаљавала. И до чега смо дошли - да искреност и
једноставност нису више оригинални, да тражимо
оригиналност у стилским фигурама које су једнако смислене
као и модне ревије футуристичке моде које се оправдавају
уметношћу.
Можда зато осећам да данас поезија губи на значају. И
ко је за то крив? Време, песници или публика? И како то
променити? Песници „Суштине“ инспиришу својим речима,
7