Слутња | Сенка Војиновић
С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
Слутња | Сенка Војиновић
− Сви ми имамо само себи својствено унутрашње време . Вероватно сте на часовима филозофије говорили о томе како је време само једна од фиктивних категорија , координата која нам помаже да се снађемо , организујемо у овоземаљским оквирима . То , дакако , подразумева неоспорну објективност као карактеристику тог појма , време које је исто за све и свакога , можемо да га назовемо и „ спољашњим “. Али , на субјективном плану , ствари стоје мало другачије . Та унутрашња брзина по којој функционише наше биће , ритам којим тече појединачни живот , могу бити врло различити од човека до човека . Зато се неки људи никад не могу спојити , ма како били близу , никад се не могу сустићи у истој тачки , јер им се не поклапају линије времена ...
Овим речима довршио је своје предавање Бранко Миленковић , млади професор књижевности . У ствари , довршило га је школско звоно разлежући се реским тоном . У буку која се намах створила успео је још само да довикне : „ Читајте Павића , Унутрашњу страну ветра , то радимо наредног часа !“. Надао се да су га чули бар оних последњих неколико гимназијалаца што су заглављивали на врата учионице која се испразнила невероватном брзином . Оставши сам , прикупио је своје расуте припреме , заклопио дневник , однео га у зборницу и , пошто му је то био последњи час за тај дан , ускоро се и сам нашао изван школске зграде . Прикопчао је капут и кренуо низ улицу лаганим кораком . Помало распеван и лирски понет , Бранко је понекад осећао како уместо ципела има чизме од седам миља које га носе много више и даље него што су то пролазници око њега у стању да примете . А оно што су могли да виде био је висок младић од тридесетак година , нежних црта лица , тамносмеђе косе и светлих кестењастих очију . Ако би се неко мало загледао у те очи , спазио би у њима нешто као враголасти ,
51