С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
Песник прави два Олимпа : Кипар и Мркоњић Град . Градови тако постају читаоцу значајни и велики . Ова два града просто су прослављена стиховима песниковим .
Много пута песник своју драгану види и другачије . На пример у песми Сиријусов сјај , он јој каже : / Ти си моја богиња благодети / Ти си моја богиња јесени / Опора / Ти пратиш богињу Ејерену / богињу мира / као звезда која силази с неба /. Тада се читаоцу чини да ће се у наредној некој песми Вероника ипак појавити и бити са својим богом љубави у љубави и загрљају . То су песме наде за читаоца колико и за песника . Ипак , све остаје исто као што је то исказано у песми Цвијет сломљени стиховима : / Све ове пјесме радости / У коима стојиш као на Олимпу / Пренио сам у тугу и страсни зов /.
Може нам се учинити читајући песме из збирке , да песник уздиже љубав изнад и саме песме . Песнику Олимп припада , у читаочевој свести он је бог , али до Олимпа песник није стигао помоћу божанске песме , већ љубави коју носи у себи , коју осећа према драгани , али која се временом неостварена ломи и претвара у „ цвет скамењени “. Песнику тада ни његово божанство које је стекао није довољно за срећу , већ му је довољно само њено присуство јер је увек своје драгане жељан . Како да се разуме та чежња и жеља једног тела за другим , а да се не помисли само на страст самог тела , која није за песму , није ни за стих , али су у овом случају емоције толико снажне и моћне , да постају достојне вечних стихова које само боголики јунак може да сатка у узвишену песму .
Несумњиво је да ће овај песник увек стварати стихове о љубави , док му љубав остане верна својој драгани , а љубав права никада не умире , то је идеал вечни , вечна страст оних ретко дарованих . И то је још један разлог да поменемо генијалност успоредбе лирских јунака са боговима јер као и љубав права уз Радмила Радовановића , ни митови о античким боговима никада не умиру и немају заборав . А да не
115