С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
снагу маште . Дете машта о оним деловима живота који њега тренутно занимају јер не може знати куда треба да иде . Бајка нуди правац , маштајући , подстиче се нада без које је немогуће суочити се са животом .
Чудесност у бајци
Народна бајка не тумачи и не одгонета свет , већ тај свет сугерише и ствара . Бајка свет сматра филозофско-поетски и у томе се битно разликује од митско-историјског схватања света . Зато бајци нису потребна имена јунака . Бајку само иманентна логика њене усмене природе обавезује на основне законитости форме , структуре , имагинације од којих и потичу опште појединости : бројеви , утврђени почеци и завршеци , магијске формуле и магијске радње и друга стајаћа места свих бајки .
Чудесност је доминантна у природи народне бајке . Њена функција налази се у значењима бајке али је природа те чудесности важнија за дух и дубљи приповедачки смисао , за виши ниво сложености и за адекватни израз психолошке природе , односно антрополошке природе света који садржи . Природа чудесности у бајци истоветна је природи лепоте и аналогна њеном облику . Чудесност је у бајци постигнута у склопу бајке у целини , по општем принципу добра и зла , по којем је и подељен свет бајке и по којем су поларизовани њени јунаци . Добро и зло су опште категорије које у два основна правца усмеравају природу чудесности добра и зла и имагинацију , односно мотиве који су одређени овим двема категоријама . Видове добра и зла усмени приповедач изражава имплицитном фантастичном причом о јунаку и његовом необичном животу . Зло , оличено у чудесним и натприродним силама у бајци је надвладано само изузетним имагинативним оличењем добра у исто таквим релацијама чудесности која је само емоционално појачана . Место природе чудесности између потребе за лепотом с једне
109