С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
дете осећа сву несавршеност овога света у коме се његове жеље не могу испунити , због чега се тражи спас у неком другом који је ослобођен свих недостатака које ову реалност чине неприхватљивом . Дечја машта није деструктивна него стваралачка . Она је слободна игра која нас изненада пребацује у један свет < кобајаги > у коме су могуће најразличитије и најнеобичније трансформације .
Значајно место у истраживању фантастике припада Зорану Мишићу и едицији „ Орфеј “ коју је он покренуо у контексту оживљавања рецепцијско-критичког интересовања за фантастику и објављивао током шездесетих година двадесетог века . Тако су на нашем језику објављена класична дела светске фантастике ( Џ . Свифта , Хоторна , Поа , Гогоља , Новалиса и других писаца ), антологијски прегледи француске ( чији је састављач Мишић ), руске и пољске фантастике уз исцрпне предговоре .
„ Читајући Андерсенове бајке или приче Иване Брлић - Мажуранић дете учи разликовати причу од стварности и потребно је да то дете одрасте , да постане човек , па да схвати како је фантастика дечје приче симпатични патуљак пред монструозном фантастичношћу стварности “ ( Цвитан 1970 . 145 ). Фантастика књижевности за децу полази од претпоставке да се дете већ суочило са “ монструозном фантастичношћу стварности “ и да се код њега јавља жеља за њено превазилажење . Та фантастика има своје посебне изворе и смисао који се врло често не поклапа са фантастиком других песничких форми .
Код нас , па и на страни под фантастиком се са доста неодмерености подразумева све или готово све , што верно не репродукује стварност . „ Све што необичношћу свог облика изазива чуђење проглашава се чудесним , све што није природно приказује се као натприродно , свака некомуникативност представља се као вид езотеричне комуникације , у сваком сложенијем начину писања наилази се траг ониричног тајанства . Фантастика се на тај начин
107