С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
( Део из рецензије ЉУБАВ НА ДОХВАТ Анђелка Заблаћанског )
Врло често је грех према песми сврставати је у збирку с другима , јер је она свака дело за себе . С песмама Звездане Крстић сабраних у ову књигу то није случај . Иако је свака , од најкраће до најдуже , засебне поетске и уметничке вредности , пажљивим ишчитавањем долази се до закључка да су овако сабране тек целина . Хроника љубави без година уденуте у сећање лирског субјекта . Књига песама Бесконачност на дохват и почиње песмом Сећања . Песникиња Крстић нас у ниску песама уводи стиховима Затварам очи / Уздах се оте / Привиђења чежњива / као да нам поручује да се њене песме не могу читати , већ ишчитавати и доживети затворених очију и отвореног срца . И тачно је тако – сваки стих је набрекао осећањима . Некада тананим , некада опорим . Једном пуни страсти која опија , други пут страсти која убија ( Умри кујо , у миру почивај ,/ ако ти бар имало значим ! – песма Елегија прошлости ).
Пишући о љубави задојеној жудњом , храњеној страстима која у похоти жеђује , песникиња се упита да ли су та стања душе и тела уопште љубав , јер : Скаменило се срце , убило га сазнање да није никад спознало чистоту праве љубави . Нити је волело , нити су га волели ( Варалице ) Но , већ у песми За вечност лирски субјекат је за љубав спреман и да хиљадама година чека и умре верујући баш у истинску љубав . 102