Земља | Александар Стевановић
С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
Земља | Александар Стевановић
Више је пао на колена него што се спустио . Једно време је само тако клечао , без икаквог покрета , а онда лагано , најпре прстима , додирну бразду . Затворио је очи и почео да понире . Најпре је ишло лако , земља топла , растресита , сува , а затим теже , јер је бивала сабијенија , хладна , влажна . Шаке су му већ биле прогутане , али је наставио , упирући свом снагом , све док не осети бол испод ноктију . Издржао је пар тренутака , застења , па поче да их извлачи , споро и опрезно , као да вади нож из дубоке ране . Окрену дланове и принесе их лицу . Запахну га киселкаст мирис . – Хајде , дедино , да мало седнемо и да се одморимо . – Идем , деда . – Тако , седи . Реци ми , какве су ти руке ? – Блатњаве , влажне . – Зашто ? – Од земље . – Од земље . Немој још да бришеш руке . Шта нам земља даје ? – Да једемо . Храну . – Она нам даје храну , а храна нам даје … шта ? – Снагу , и да порастемо . – Тако је . Даје нам снагу и да ти деди порастеш велики и јак . Шта си почео да учиш у школи ? – Азбуку и бројеве . То учимо да би знали да читамо , пишемо и да рачунамо . – Е , добро … Реци ми сад , какве су ти руке ? – Па , прљаве … и суве ! – А какве су моје руке ? – Суве и испуцале . – Видиш како нам земља даје снагу , али и узима . Што си више са њом , више ће давати и више узимати . И тако је са
96