Број 48/49 Суштина поетике | часопис за књижевност | Page 93

Суштина поетике | часопис за књижевност
Невена Милосављевић | МЕСЕЧЕВА СОНАТА
(1990)
Круни се полако уморно срце моје
Као мекане латице дивљих ружа,
Што беспућем расуле су трнце своје,
Па крвљу тепих звездани се пружа.
У души ми птице умиру певајући
Ђулијети драгој Месечеву сонату,
Све ноте утихнуле у трен сневајући
Њену сјајну косу, увојцима богату.
И сен ми паде на ум ивице јој броша,
Орхидеја драгим камењем опточена,
И не бих сен тај дао ни за тону гроша,
И пупољак јој уста медом расточена.
Она је све жене пером у стих сковане,
Све музе и виле у сан дошле песнику,
Њене су очи песмама мојим оковане,
А стихови јој моји вечни рам за слику.
Ирена Бодић | * * *
(1958)
У даљини модри пружни прагови
Дрхте од нестрпљења.
Који је смисао тих малих чамаца
Што се тако зибају, смеју шкрипаво
Под уснама, у оку, у трбуху?
Повлаче се напред - назад
Неплачевне крвопије, кроз
93