Број 48/49 Суштина поетике | часопис за књижевност | Page 72
Суштина поетике | часопис за књижевност
Андрићем у првих десет година југословенског комунизма. За
многе од тих Андрићевих „ангажованих“ текстова, чак и
добар познавалац Андрићевог рада могао би се зачудити кад
би сазнао из чијег су пера потекли, јер то су, без претеривања,
хвалоспеви Стаљину, Титу и револуцији.
На сличан начин, дуго је велом тајне била обавијена и
Андрићева међуратна дипломатска каријера. Могуће да је тој
мистерији допринела Андрићева репутација у послератним
годинама, па се стога ретко помињало да је чувени писац
неколико година уочи рата био посланик Краљевине
Југославије у Берлину, ни мање ни више него за време
владавине Адолфа Хитлера.
Примећујемо да у Андрићевом случају имамо један
велики парадокс ако знамо да комунистичке власти нису
благонаклоно гледале ни на неке мање значајне личности
предратног, краљевског режима, док Андрић, иако је био
краљевски посланик у Хитлеровој Немачкој, доласком
комуниста не само што није био кажњен (чак ни губитком
националне части), него се показало да је тек тада, што би се
рекло, дошло његово време, у књижевном али и у
политичком смислу.
Како је могуће да један поданик старог режима опстане
у битно измењеним политичким и идеолошким условима?
Зато што је Андрић пред комунистима играо ону игру
као Аска пред вуком!
Сви знамо причу Аска и вук, у којој је једна овчица
својом игром успела да задиви злог вука и тако себе спасе
сигурне смрти. Површно тумачење наводи нас да порекло
оваквог заплета потражимо у баснама, док свако детаљније
ишчитавање наводи на уметност као најбоље оружје не само
против смрти у физичком смислу, него и против пролазности,
против заборава.
Кецмановић и Стојиљковић су у роману Каинов ожиљак
на својеврстан начин осветлили живот „изванредног
посланика Краљевине Југославије“ Иве Андрића у Немачкој
72