Број 48/49 Суштина поетике | часопис за књижевност | Page 65
Суштина поетике | часопис за књижевност
ЦЕНТРАЛНИ ТРГ
Магнолија се смејала безумно,
кад су окови обавили струк,
везавши сведока у црном огњу, -
невидљив он поста, код прелаза
у стварност отказао му је слух,
па не чу лавеж паса у запрези,
због сунца што се скотрља од беса
и наједном зарида ко дете,
јер није могло видљиво досећи.
Река је доле текла и сва војска,
као да се растапала, а маса
бежаше од пљуска путем светлости.
На копља су качене женске сукње
и симболом мира под кишобраном
у коридорима грејаху празнину...
За многе године наталожено
храбрима подари част и слободу,
и даде спокој за сва времена...
Онда ко смо ми, кад прадавно људство
утихну, схватајући бит промена?
Како доспесмо с оне стране правде?
* * *
Два бледа сунца.
Вечерња прича.
Крвоток се зауставио
да одмори од монотоније.
Твој кишобран је крио некад
за тебе другу вољену жену,
а ја ћу је претворити у мач
и искористити га наменски.
Тамнокоже плесачице
65