Прича | Сенка Војиновић
С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
Прича | Сенка Војиновић
ТИМОР
Дечак се играо сам на дворишту , на уској бетонској стази што је водила од куће до капије , са обе стране оивиченој ниским зеленим растињем . Било је ту хортензија , божура , живице и тек засађених борића . Мало даље од низова жбуња уздизало се моћно високо дрвеће и дворишту давало изглед нечега између шуме и парка . Игра се звала задржи светлост . Био је један од оних пролећних дана кад облаци прелазе преко неба и на свом путу сваки час заклањају сунце , што се огледало у смени светлости и сенке у правилним временским размацима . Ту смену дечак је најбоље пратио управо на стази од бетона , јер се на њој најјасније очитавала . Одједном , нагло би се просуло бљештавило преко ње , околно зеленило добило би живописнију , јачу нијансу , све би постало јарко и весело и чинило се да је тако увек било и да ће увек и бити . Дечак је знао за промену која ће за пар часака уследити , али из свег срца желео је да то што зна нема никакав значај и да се тренутак светлости протегне у бескрај , или да га бар некако задржи што је могуће дуже . Али , светло би опет угаснуло , зеленило почело да тамни , и преко стазе би се поново прелила дубока и тешка сенка . Тако на сваких неколико минута . Ишчекивање сунца , нада да ће остати , па разочарење . Мали се питао како његова силна жеља нема никаквог утицаја на ток ствари . Боје и сјај тако су лепи , а сенка мрачна и тужна , па ипак , изгледало је да односи победу и све се дуже задржава на стази , а осунчани тренуци све краће трају , што је наговештавало и крај игре . Није хтео да призна пораз . Можда је Он крив за све , Он који га подмукло вреба сваког дана , који је и сад ту негде , сакривен у неком најмрачнијем куту и одатле диригује и овом игром , шаље мрску таму . Ништи сваку радост . Он не воли кад је дечак
47