Број 48/49 Суштина поетике | часопис за књижевност

Суштина поетике | часопис за књижевност ПИТАШ МЕ Питаш ме зашто ћутим, Мој цвете убави, А не знаш како горим Од силне љубави! Пламен ме диже горе, У небо жића мог, А небо моје — све је Створено из лика твог! ШТО СЕ ЧУДИШ Та што ми се чудиш, душо, Што ме гони свијет цели? Зар не видиш лице твоје Светло, кȃно данак бели? Свет је пунан злобе кивне, Па се буни, па се пита, Па свуд тражи та два лепа Твоја ока огњевита! Још су и то ради, дане, Да сазнаду име твоје, Да сазнаду ког то тако Заволеше песме моје. Па зато им ево велим: Даном сам те увек звала, Јер ми зора тек у теби, У твом оку затрептала. 27

Број 48/49 Суштина поетике | часопис за књижевност | Page 27