С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
МОЈЕ САМОВАЊЕ
Одаја је уска мала , На столу ми свећа гори , Тиња клета , једва дише , Као да се душом бори .
Преда мном је листак бели , А у руци перо вито , У грудима бујна душа , Бујна душа , срце чисто .
Напољу је црна тмина Обавила земни крај , А из моји болни груди Отима се уздисај .
Сама седим , будна сањам , Отворене очи стоје , У одаји мрачном куту Бујне ми се мисли роје .
Аој туго , аој клета , Самовање , вељи јаде ! Познаје л ' те моје злато , Да л ' и оно за те знаде ?
Да л ' се мене болне сети У осами када бдије ! Запита ли росни цветак : Моје цвеће како – где је ?
26