С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
повезивању и разумевању спас , у налажењу и задржавању оних који су нам слични и којима се наша душа радује .
Ја сам од песника научила да будем храбрија , да се не бојим да покажем и искажем своје мисли , да ми се неће ништа страшно десити ако покажем каква сам уистину . Ако ослободите своје емоције наћи ћете мир , макар на кратко , до следећег искуства . Говорите једни другима : волим , љут сам , страхујем , стидим се , желим – боље ћемо се разумети . Песници су миритељи , ослободитељи , људи који се челиче пролазећи кроз лед и ватру , они страдају и за себе и за нас , али ми то не видимо тако , већ их углавном доживљавамо као тешке и превише емотивне индивидуалце .
У поезији су често скрушени , тужни , а на јави пред нама горди , поносни , уздигнутих глава , још да их не открива немир и жар у очима , наглост у покрету , увек између туге и поноса , између ја немам и ја морам . Наљуте ме хиљаду пута , дечијих душа и отприлике исте мере стрпљења , нетолерантни , не трпе критику , али не зато што мисле да су увек у праву , него некако детињасто , жао им је што се са њима не слажете , што не разумете .
Управо на песнике ме је асоцирала и дечија песма „ Падалица “ Јелене Глишић : Једна звијезда неопрезна / мира нема дању , ноћу , / на критике и придике / одговара – е баш хоћу !
Иза те хладне сујете и оштрог ината је жеља за допадањем , огромна потреба за љубављу , колико оном дубоком и свечовечанском толико и оном што је на другој страни ове приче - телесном , физичком , која је у њиховом доживљају такође бурна , на граници разума и издржљивости , врх који земаљски човек може поднети а да се не расточи . Без тебе сам нико . Дим који се расплињује ..., како каже Радмила Милојевић у Ватрама љубави . ... Предали смо своје луде душе ватри / Сјај магијски ...
Песнички свет почива на неким другим параметрима , магији стварања , чаролији додира , далеким видицима , најмрачнијим дубинама и најплаветнијим висинама , а опет ,
12