С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
ширином мисли и писала без граница о филозовији живота , о уметности , језику , историји . Као мото свог делања записала је у „ Ауторитету највиших моћи “ једну мисао , која је оправдавала њен начин рада :
„ Додирне човека нешто што он не може да додирне – такво је наше искуство .“
Није писала мемоаре , али свако дело осликава њену унутрашњост . Елиминација међу вршњацима , губитак браће , мајке и оца , инспирисали су је да напише приповетке и објави их 1913 . године под називом Сапутници . Приповетка Буре је аутобиографска , у којој је главни лик усамљена девојчица и њен доживљај света , која супротставља своју унутрашњост незадовољавајућој спољашњој реалности . Маштала је о морима , глечерима , пространствима . У том бурету стварала је бескрајан свет , баш као и списатељица у својој самоћи , која је већ као дете схватила да све има почетак и крај , живот своју пролазност . Говорила је : „ Живот је синтеза живљења и пролажења ... Ко не мисли о пролазности , не мисли ни о животу . С разапетим једрима и крилима се одлази . С пуном чашом живота у руци се пролази .“
Исти пориви и чести одласци на братов , а касније и очев гроб били су јој инспирација за писање приповедака сабраних у збирци Хроника паланачког гробља . Дакле , и ова збирка је огледало њеног детињства и спознаје о пролазности . Места описана у свакој приповеци су јој позната , амбијенти у којима је провела своје младе дане описала је у тим причама . Свака од њих почиње и завршава се описом гробља , а ликови , снажни у младости , бивају самлевени жрвњем живота .
Књижевни живот Исидоре Секулић није тешко пратити , али у приватном животу била је тајанствена утолико пре што је била затворена према спољашњем свету . Душу је хранила самоћом и тушином у којој је стварала . Због таквог понашања имала је и надимак „ Апостолка самоће “. Писала је записе , писма , белешке , међу којима је записала и своје поимање ћутања :
112