С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
да се састаје први пут са Аљином . Три године су прошле од њиховог упознавања , за бригу , чини се , нема разлога . Међутим , он је чека као двадесетогодишњи момак .
Време је пролазило , Аљине није било . Расположење је почело да се квари и Вацлав је решио : још пола сата и поћи ће код Марине , са којом се упознао летос на службеном путу . Он неће протраћити ово вече , слободно вече , без жене и деце . Марина је била сама , неудата и у свако доба му је била рада . У њеном фрижидеру увек је имало шта да се поједе и попије . Још двадесет минута и он више неће чекати ...
Вацлав је отворио врата скоро истовремено , како је чуо звоно . Аљина , поцрвенела , у белој сукњи , само што није пала од неочекиваног отварања врата . Чим је окренуо кључ , Вацлав ју је обухватио својим снажним рукама , притиснуо јако уза себе и почео да љуби . Била је тако укусна , мирисала је на пролеће и , ваљда , на бели јоргован . Њене очи су блистале , као зелено стакло . Усне су биле вреле , сочне . Није било могуће испустити је из руку , престати љубити .
Њему је било просто прелепо . Њушио ју је као пас , фрктао , облизивао језиком врат . Цео свет је , чини се , био у њој .
„ Доста , доста “, смејала се Аљина , „ хоћу да једем . О , какав сто ! Ти си мене скроз заборавио ...“
„ Нисам заборавио ... Много те волим ... Туговао сам за тобом ...“ „ Почео си да тугујеш чим је жена отпутовала ?..“ „ Зашто тако говориш ?... Баш сам туговао за тобом ... Баш сам туговао ...“
Почели су да једу негде кроз пола сата , а до тада смејући се од радости што виде једно друго , необично срећни заборавили су на све на свету . Њима је било добро на поду , после на кревету . Чинило се , ничега нема , осим ове мале собе са старим , олињалим линолеумом , пожутелим тапетама и црно – белим телевизором „ Њеман “, којег Вацлав није хтео да мења за телевизор у боји , јер је био успомена из детињства . И
102