С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
што показује величину патње , снаге емоције . У основи стоји страх од самоће , од осуде на вечно тумарање , али и песничка снага је велика , колико је дубока патња толико је велика и моћ да се уздигне , и остаје нада да ће се они која треба да се сретну напокон наћи , а све што је до сада проживљено стоји као светионик , искуство и осветљава нове потраге и налажења .
Једна од омиљених песничких слика је ноћ , у којој се лакше откривају жеље , јаке страсти , у песничком свету пуном контраста све постаје јасније под светлом месеца , не под бљештавилом сунца . Месечева светлост је та која ствара фокус и открива – камену тежину , али и наду . Тако и „ Несаница “ Лабуда Н . Лончара Очима пуног мјесеца / Преврће камену постељу / И жубором заборављеног потока / Наду буди и тијело роси .
„ Ноћ “ Сање Живковић испуњава снажна песничка слика сједињавања у крви , најдубљег , суштинског стапања у једно биће , митска представа савршене љубави , која се прекида истом мишљу која је донела светлост – песничко самоуништење . Веома сугестивним сликама и снажном грађом у преплетајима песме „ Ми “ Сања нас води у доживљај љубави која се плете телом , душом и стиховима који се надовезују и спајају . Плету се усне , образ , кожа , јагодице , једне у друге и Покрет усана / под тремом твог лица ./ Лице које носи главу у којој станују / разни уклети песници ./ Уклети песник обучен у тело / неког чуда ... Све се улива и произилази показујући колико је снажан доживљај и емоција , каква повезаност . Ономе што је неухватљиво дају се обриси тела , да би се дала чврстина и облик , али чудо да ли може да се ухвати и претвори у ми . Говорећи о љубави песник говори и о себи , својој природи , свестан своје посебности , свестан да је и сам чудо , и као такав бије своје битке , не спутава своје боли , него их пушта из себе , ослобађа и тако учи о животу , истовремено подучавајући и нас .
10