Број 46/47 - Суштина поетике | часопис за књижевност | Page 97

Суштина поетике | часопис за књижевност
Томислав Маринковић
КИШЕ У ОКУ

Замишљао сам пречице,
стазе, путељке што воде
до твога срца.
И стизао увек прекасно:
кад бесни олуја,
мрачи се небо,
а твоје срце већ било тада,
негде далеко, на другом месту.
Сад немам ништа,
власник сам само јетких уздаха,
тужне, јесење ледене кише.
Кад бих могао да се сакријем у зрно пиринча, у сенку
мрава,
да ме не видиш никада више.
Сад спавам, занет,
изнад живота.
Ако порасте поново у мени трава,
изгреје сунце и месец засја
из занемелих тамних груди,
тихо покуцај на моје чело,
шапатом врелим ти ме пробуди.
⪤

МОЈЕ СРЦЕ

Начета јабука могла би
да буде моје срце,
за које се питам
(иако одговор бесконачно касни)
у шта се претворило.
97