Број 46/47 - Суштина поетике | часопис за књижевност | Page 91
Суштина поетике | часопис за књижевност
Анђели и виле пјевају у кору,
раштркане боје у дуги цвјетају
ко ливада бујна проткана свјежином.
Полетјеле душе небескоме збору
да тајне живота на небу причају
сањарећи свијет што дише милином.
⪤
НОСИ МЕ У СРЦУ
У предворју маште дишеш поред мене,
ал' у мрачној збиљи одавно те нема,
кроз процјепе боли бриде успомене
док напукло срце немирно дријема.
Попут црне мачке у замци живота
рањена се душа маглом опијена
улицама пустим изгубљено мота
тражећи судбину надом погоњена.
У понору срца обитава твој лик
док пијана рима у предграђу снива
и пролазност гута разочарани крик.
Попут сјајне капи што у оку плива
сивоумљем гориш као свјетионик
што је тихи свједок да је љубав жива.
⪤
91