Број 46/47 - Суштина поетике | часопис за књижевност | Page 91

Суштина поетике | часопис за књижевност Анђели и виле пјевају у кору, раштркане боје у дуги цвјетају ко ливада бујна проткана свјежином. Полетјеле душе небескоме збору да тајне живота на небу причају сањарећи свијет што дише милином. ⪤ НОСИ МЕ У СРЦУ У предворју маште дишеш поред мене, ал' у мрачној збиљи одавно те нема, кроз процјепе боли бриде успомене док напукло срце немирно дријема. Попут црне мачке у замци живота рањена се душа маглом опијена улицама пустим изгубљено мота тражећи судбину надом погоњена. У понору срца обитава твој лик док пијана рима у предграђу снива и пролазност гута разочарани крик. Попут сјајне капи што у оку плива сивоумљем гориш као свјетионик што је тихи свједок да је љубав жива. ⪤ 91