Број 46/47 - Суштина поетике | часопис за књижевност | Page 87

Суштина поетике | часопис за књижевност
Ријечима кад болимо,
злослутним птицама на
душу пријањамо и не сањамо.

Ма, нису "тешке" ријечи и велике,
и јаке - то знам и топлом језгру
љубави надам се, надам.

Слијепа за охолост,
склона дуги руменој
заувијек остајем.

Невидљива критизерским,
мутним очима бићу и
душе Твоје драги додир снићу,
и баш сваки убоги дан бићу
ја - Твоја..

Иза себе остављам
оно што сам:
његов дах што ме продужава,
дише ме, гледа ме његовим, а
мојим очима,
грије ме његовим, а
мојим осмијехом.

Он је једини траг да живјела јесам.

У кутије сј ећања спаковаћу само
свјетло његовог ока.
Нека обасја кишом љубави
натопљено тло свих дана што
пролазе, долазе, остају, трају
и клијају ме изнова.
⪤
87