Број 46/47 - Суштина поетике | часопис за књижевност | Page 76
Суштина поетике | часопис за књижевност
ПАРТЕНОН
Не волим веселост пролетних башта,
нити да ичија душа продре кроз свилу
мог црног мушког плашта.
Нашао сам суморну сласт тела,
као ветар звезде
у грању по гробљу,
слађу него душа.
Па не гледам милосним погледом
ни по царевима ни по робљу.
На моме лицу бледом
мирише тама бела:
осмех мог разочараног тела.
У њему је очај, у њему
што презриво одриче љубав
свему, свему.
⪤
СЛАВА
Кад се облаци роје...
и лишће пада, са грања свела,
и сви боли, у јесени, заћуте...
Куд облак не нађе више
путеве засуте,
лете очи моје.
⪤
76