Број 46/47 - Суштина поетике | часопис за књижевност | Page 68
Суштина поетике | часопис за књижевност
И руке пружах да ухватим
мрвице хлеба
што падају с неба
из неке среће од које ме
даљина заслепљује
Будан кружим зеницама
и хтедох да ухватим једну
светлосну нит да ми веже босе ноге
што смрзле спавају
док грлим одсутност свега
И топло ми бива око срца гладног,
а што мање имам, ја, озебло дете,
за грам сам духом тежи.
Коста Миличевић – Аутопортрет, 1910.
68