Број 46/47 - Суштина поетике | часопис за књижевност | Page 64

Суштина поетике | часопис за књижевност
Поглед бледи
упрт ка усамљеном небу
што немирно дахће
тражиће срећу
и неку можда лиру
по рамену
песмом да потапше

И биће нам боље, кишо,
кад запевамо...
сваку сузу
кад осетимо јаче
и нећу бити жена
што у мраку сама плаче

И сузе ће се винути ка небу
кад зора нам се осмехне,
у душу ће са неба пасти комад среће
и биће нам лакше,
кишо, тугујућа,
сунце ће огрејати ме јаче

Гледаћу дугу
кад са сунцем пољубиш се нежно
и заборавити нећу
кад заједно
делиле смо тугу.

64