Број 46/47 - Суштина поетике | часопис за књижевност | Page 57

Суштина поетике | часопис за књижевност
У спомен на Милутина Бојића
Милутин Бојић је преминуо 8. новембра 1917. године
у Солуну у болници. Сахрањен је на војничком
гробљу на Зејтинлику. Крајем лета 1922. године
његови посмртни остаци пренешени су у Београд.
БАЈКА О ЖЕНИ

Љубичастом паром дише Земља сана,
Модри су чемпреси сагли главе тужно,
Врх мртвога мора крикне која врана,
У златноме бакру тоне сунце јужно.

Усијан се песак бели и прелива,
Задрев у небеса ред планина спава,
На црвеном жалу слет ждралова снива,
Рој мушица дршће изнад речних става.

Врућ, запахнут миром и музиком боја,
Са досадом Човек сву ту раскош мотри,
Лежи сиров, крвав, пун длаке и зноја,
И тражи у сунцу да свој одглед смотри.

Зрелост једрог дана празна му је сена,
Нејасних облика једно Ново чека,
Скуп раскоши, сунца, нестално ко пена.
— и одједном он се страшћу зацерека.

Са јелових гора слазила је Жена.

(1911)
⪤
57