Број 46/47 - Суштина поетике | часопис за књижевност | Page 55

Суштина поетике | часопис за књижевност Три сонета | Милена Ћировић ОСЕЋАЊЕ У смирај дана, кад сутон буди немире Кад чежња дозове језу додиром сунца И зрак му малаксао у земљу увире Стрепња се зажари, гори дубином срца. Окрилати мисао, дрхтавом је телу Опсена, ко да се приклони њеном јату Скривено осећање што пије на врелу Успомена у неком магличастом сату. Баца ме у занос и привлачи ме страсно То чувство усамљено што ми стекла душа Мамећи спомене већ осветљене јасно Да тело, у изгнанству од наслада, куша. Стрепећи од привиђења – лепа и драга Свело срце намах разигра нова снага. ⪤ ИСТОВЕТНА ДУША Моја се душа спаја са твојом Немиром истим обе горе И кад се буде мислима зборе Светле једнаком блештавом бојом. И када сутон у прозор стане Не смета њима ни дана покој Обгрле чежњом и сан и спокој Жар жилама тиња, ватра плане. 55