Број 46/47 - Суштина поетике | часопис за књижевност | Page 55
Суштина поетике | часопис за књижевност
Три сонета | Милена Ћировић
ОСЕЋАЊЕ
У смирај дана, кад сутон буди немире
Кад чежња дозове језу додиром сунца
И зрак му малаксао у земљу увире
Стрепња се зажари, гори дубином срца.
Окрилати мисао, дрхтавом је телу
Опсена, ко да се приклони њеном јату
Скривено осећање што пије на врелу
Успомена у неком магличастом сату.
Баца ме у занос и привлачи ме страсно
То чувство усамљено што ми стекла душа
Мамећи спомене већ осветљене јасно
Да тело, у изгнанству од наслада, куша.
Стрепећи од привиђења – лепа и драга
Свело срце намах разигра нова снага.
⪤
ИСТОВЕТНА ДУША
Моја се душа спаја са твојом
Немиром истим обе горе
И кад се буде мислима зборе
Светле једнаком блештавом бојом.
И када сутон у прозор стане
Не смета њима ни дана покој
Обгрле чежњом и сан и спокој
Жар жилама тиња, ватра плане.
55