Број 46/47 - Суштина поетике | часопис за књижевност | Page 47

Суштина поетике | часопис за књижевност
Главу горе, мој стари борсалино, диши дубоко.
Мећава се спрема, слутиш ли? Чупаће стабла
из коријена. Буди срећан што је глава моја још
на раменима и што се клати лијево и десно,
ријетко горе-доље. Усправи се, не бој се непогоде.
Зашто си опустио ободе, већ остарјели борсалино?
Чујеш ли врелу крв како под тобом жустро гргољи?
Чувај се раскрсница и варљивих путоказа; слиједи
дамаре који протресају твој филц и моје тијело.
Главу горе, стари мој борсалино, дубоко диши.

⪤

ОБРАМИЦА
Мирославу Тодоровићу
С извора, из сјећања, иде мајка
с обрамицом преко рамена.
У два каблића се љеска
по прегршт сребрних мрва.
Измрвила мајка сунце
својим голуждравцима,
још само да га зачини
осмијехом и свјежином јутра,
и – ето доручка њеним тићима.
Одједном, надви се облак
над завичајна присоја,
повише се нејака плећа.
Изворску воду у једном каблићу
затамни сјенка мајчинске бриге,
другу узбурка зебња за сутрашњицу.
Тад дуну развигор са гора.
Кроз кућна врата нагрнуше дјеца,
47