Број 46/47 - Суштина поетике | часопис за књижевност | Page 44

Суштина поетике | часопис за књижевност
Ведро љетно вече мисли јој милује,
чежњив поглед ријеком с уздахом отиче.
Једна устрептала бубамара ту је,
с гране јој се јавља распјевано птиче.

У сан јој ноћас дошла Једна Тачка,
румена, ведра, свјежа, насмијана.
На нити златастог сунчевог зрачка
живахна крила у латице грана.

С Тачком јој у сан дошли јабланови,
зелени, витки, сребром осунчани,
а Дучићеви сонетни стихови
златом свијетле на свакој им грани.

Врхом дотичу плаветнило неба
гордошћу стреме у недогледе,
пију свјежину астралних висина
и земаљских бића маме погледе.

Доље над ријеком уздишу врбе,
радо би љубиле те снажне делије!
За њих то само сан је недостижан,
јер таква срећа дата им није.

Млада пјесникиња дубок уздах шаље
некоме ко не зна да о њему сања,
док лахор јутра, близу, па све даље,
милујући траву стреса росу с грања.

⪤

44