Број 46/47 - Суштина поетике | часопис за књижевност | Page 37

Суштина поетике | часопис за књижевност
Покопах снове младости и среће,
И срце моје сад је мртав град;
Ал' град тај сасвим опустио није,
Јер мјесто свега што у њем' би прије,
Остаде очај, оста горак јад.

И сад се буне преварене наде,
Жеље и снови у животу мом;
И као сјена уз мене се креће
Чежња за оним што бит' никад неће,
Очај за првим разореним сном.
●

X
Полако ми се враћа мир у душу:
Што бит' не може, треба прежалити.
Нек закопана на дну срца спава
Срећа и рана, ја ћу их сакрити.

Срећа и рана, зар то исто није?
Кад једну дирнем, друга се отвара:
Сјетим се среће, а рана заболи,
У рану дирнем, срећу ми дочара.

Из збирке – Песме невиђеном

⪤

37