Број 46/47 - Суштина поетике | часопис за књижевност | Page 36

Суштина поетике | часопис за књижевност Зар пригушену борбу што се води На дну мог бића, слабије ил' јаче, Може и туђе да запази око, Као варницу што скочи високо Са невидљиве далеке ломаче? Јест, траје мучна борба годинама, Јест, пламса ватра, ал' што је прижеже? Моја је туга бескрајна голема, Туга путника која циља нема И вјечно хрли, а никад не стиже. И ја премирем за нечим чезнући Што мами, зове, кô варљиво звоно; За чиме пођем, боли кад не стигнем, А ако дођем, кад с очију дигнем Вео, тад спознам да то није „оно“. Из збирке – Песме невиђеном ⪤ ПЈЕСМЕ НЕВИЂЕНОМ И рат ће једном проћи, вратит се мирно доба, Све што смо преживјели бит' ће нам као сан. VII Ја мира тражим, ал' га нашла нисам, Тек каткад ми се чини да је мој; Ал' срце јоште смирило се није, Још мукла чежња у њему се крије, Младост и живот траже дио свој. 36