С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
Кристина Јанковић | НОЋ БЕЗ ЈУТРА
У ноћи без јутра вриснух твоје име Док мутна ме сета мори без престанка Лагала те нисам , несаницо пиј ме Нестани без трага с уснама од санка
Ех , зар љубав то је која гуши , гребе И под грло ставља опрљке од ватре Твој смех затрепери кô да пени , греје Прстима пуцкеташ кô дим од шалитре .
Шарено ме мијеш , руке грејеш ледом У пределу срца кукавица куца Отрг ' о си боје , бацио под гредом Да не види нико шта кô стакло пуца .
А то ја сам само , срж чемером бије Што у освит зоре ромори кô киша Осврни се и ти , не дај да те пије Та освета блага ко с ратног попришта .
Шта сам ? Више нисам она коју знаш Од мога се ока паучина свила Ако Бога познаш , знаћеш да опрашташ Ето душо драга , то сам ти ја снила .
18