Број 44/45 - Суштина поетике | часопис за књижевност. | Page 90

Суштина поетике | часопис за књижевност
Један степеник више,
Њој ћу бити ближе!
Сени небесној, неухватљивој.
Док недостојна слушам
рајских птица пој
предајем чула
песми тој,
несхватљивој.
Моја стаза је ружама посута,
на главу ми ставили круну од трња,
свака кап зноја и суза просута,
од смртног бездана није ми црња.
Пођох даље,
да сени приђем
кроз каљаве раље,
у гротло сиђем.
Уз трнове лестве се успењем.
Из крвавих прстију потече мед,
моја душа вапи за спасењем,
али још није на мене ред.
Преда мном латице у венућу,
пазим, где газим, обилазим,
и ограду и празну кућу,
у душу своју силазим.
Силазим, али се верем,
што сам ниже, то сам више,
рајске цветове већма берем
и дишем гласно, а певам тише:
Један степеник више,
Да Ти будем ближе!
Сено моја
у крви пресахла.
⪤
90