Број 44/45 - Суштина поетике | часопис за књижевност. | Page 55

Суштина поетике | часопис за књижевност
У рају цвећа, постоји само један,
њега отимам, њега берем,
дрско и безобразно,
само за себе.
Не дирајте ме! Убрао сам га,
чуваћу га нежно,
оком ћу га грејати,
дахом опрашивати,
усним соком заливати.
(Из књиге: Тиховања са Битвом)
⪤
Весна Радовић | НAД ПРИЗРЕНОМ СУ НЕКАД ЗВОНИЛА
МНОГА ЗВОНА
Све било је некад,
Младост, Ти и Ја,
коју још увек препознајем,
шћућурену испод отвореног кишобрана,
док се држи за руке и кришом љуби,
мада све прошло је,
истопило се као снег у пролеће,
као Снешко кога су деца погазила,
посведочићу,
свему што јесте и свему што је било,
да над Призреном су некад звонила многа звона!
И даље свирам са једном покиданом жицом,
што ми боде уснуле очи,
као пустињска прашина коју разносе сахарски ветрови,
а кожа ми је као децембар храпава и хладна,
ни налик мекој баршунастој свили,
55