Број 44/45 - Суштина поетике | часопис за књижевност. | Page 48

Суштина поетике | часопис за књижевност
Признавао нисам мора ни планине,
стизао сам до ње пре но што бих оком,
довољно је било њен глас да се вине
и најгушћи шипраг свладао бих скоком.
Отровном сам стрелом претио облаку
који небом носи громове и кишу,
терао сам коња као тицу лако
тамо где реч љубав људи крвљу пишу.
⪤
***
Трубе кукурека, одзвони ђурђевка,
најављују Мачвом да пристижу млађе
ја баш ових дана кад се снег отапа
усред лањског сена љубим њу најслађе.
Тако и Мачванке увек нова врела
било да су јутро што у росу тоне,
било да су сутон што звезде дозива
меденици мојој не дају да клоне.
Природа ме учи немуштом говору,
открива азбуку којом дани пишу,
јабуке у цвату угодне за око
али кад су зреле медније миришу.
Ако некад болан као Дојчин легнем
па ме чека тамјан, крајпуташ и санке,
живот и сву снагу истеклу из тела
могу да ми врате једино мачванке!
⪤
48