Број 44/45 - Суштина поетике | часопис за књижевност. | Page 30
Суштина поетике | часопис за књижевност
спречим да нестане попут привиђења, као у другим сновима,
као ван њих... Он је узвраћао. Причали смо кроз пољупце. И
даље се смеши мојој стрепњи. Све је у реду. Само путујемо.
Заједно. А онда се претварамо у слова, у речи које он исписује
хемијском у некој свесци, описујући збивања која следе.
Плаве речи искрсавају пред мојим очима, на коцкастим
страницама, и уобличавају се у некаква значења, али она
допиру до мене само у фрагментима повезаног и јасно
разумљивог. Последња је „бласфемија“, „...иначе би то била
бласфемија“, каже он, не знам шта је то требало да значи.
Толико је тога у вези са њим што никад нисам сазнала. И
никад и нећу. Никад, никад, никад...!
Овај пут плакала сам након што сам се пробудила. Руке
су ми се тресле. У ствари, цело биће било ми је прожето неким
унутрашњим дрхтајем, то се тело буни против затомљавања
нечег што избије из дубина, дође и обузме га само овако, само
у сну... Без кочница, без узмицања, без несносне логике коју
намеће разум. И без сећања на стварност, осим, једино, у оном
трагу стрепње, милостиво утираном снагом сна, његовим
наизглед тако живим ткањем. Зашто, зашто постоји буђење?...
И након њега та распињућа, сулуда жеља да је сан заправо
јава, а јава само ружна мора коју ће јутро благо распршити и
оставити пучину да се мирно љеска на сунцу након буре, без
иједног таласа... Боже, хоће ли то икад престати? Научници
би хладно и објективно резоновали: „Оно што је
нереализовано добија своје испуњење на плану несвесног,
ониричког, на пољу одушка од механизама потискивања.“
Стара прича, и у психологији, и у књижевности. А ја, ја бих
волела само да спавам, спавам, не желим више да пишем, не
желим да сањам, ни њега, ни тебе... Не пију бадава смртници,
кад једном пређу на другу страну, најпре воде баш из Лете,
реке заборава, да би стекли жуђени спокој. Ех, да ми је да се
напијем те лековите воде још сад, и овде! Јеси ли је ти
испила? За свог кратког трајања, и ниси имала богзна колико
тога да заборавиш. Зачудо, немам ни ја, али то чега бих
30